MIŠA VASIĆ

         

          Šta se može reći u ovom trenutku sveopšteg kolapsa izazvanog neumoljivim cunamijem globalne pandemije, bez besperspektivnog zastranjenja oličenog ulaženjem u bespuća lokal-političko-ideoloških „objašnjenja“?

​

             Svetska zajednica, virtuelno ujedinjena visokom tehnologijom, a razapeta krizom sukoba između nasleđenih opterećujućih diskursa kvazi-tradicionalizama (od religijskih ideoloških matrica do psihoanalize i kvantne fizike), suočava se sa ozbiljnim moralnim i noogenim iskušenjima. Ekonomski kolaps, lokalni ratovi prožeti brutalnošću, te devastiranje ekoloških potencijala, uz egzaltirano crpljenje preostalih prirodnih energetskih resursa, ukazuju na rascepljenost između etičkog principa pojedinca i pragmatizma inercije paradigmi vladajućih elita. Nedostatak ideala vodi ka kidanju moguće identifikacije ljudi slobodnog duha sa bilo kojom paradigmom zadatom „odozgo“. To je simptom budućeg raspada zvaničnih ideologija, podrivenih potpražnom strujom osvešćenih pojedinaca.

​

            Egocentrični ekspanzionistički, predatorski stav (redukcionističkog naučničkog lobija, profeta liberalne ekonomije, fundamentalističkih religioznih vođa ili pak političara) vodi sukobima podstaknutim ničim drugim do: voljom za moći. Postmoderni diskurs holističkog rakursa uvežbanom oku konzumenta masovnih medija i internetskih hibridnih pandana predočava očigledno: različite sukobljene strane podjednako nisu u pravu, dok se bore za supremaciju radi supremacije.

​

            Kroz tu borbu narcističkih titana (nebitno u kojoj oblasti) savremenog planetarnog društva, pored izgubljenih života, uništene životne sredine te sputanih psihičkih energija organona te borbe (tj. prosečnih ljudi aleatorički potpadajućih sferama uticaja), postepeno se troši i energija predatora. To se oličava, pre svega, u neubedljivosti ideja koje stoje iza osvajačkih ambicija. Te su ideje (poput progresa, shvaćenog kao: vladanje nad prirodom i neoigraničeno crpljenje njenih sokova) vekovima bile predmet divljenja elita i motorna snaga pokreta masa. U toj konstelaciji, psihička energija pojedinaca, uložena u neku ideju, vodi njenoj realizaciji. Danas više nijedna kreativna osoba ne može verovati u ideju progresa baziranu na uništenju ekosistema i vladavini freedman-ovskih ekonomskih zakona profita, gde ni ljudsko biće ni drveće, životinjski svet ili pak okeani sa svojom biopopulacijom ne vrede ništa. A isto važi za neurotsko vezivanje za izlizane arhajske religijsko-tradicionalističko-moralne dogmatske paradigme koje su samo paravani iza kojih stoji volja za moći elita na čelu „predmodernih“ institucija.

​

            Sve je jasnije da zvanične ideološke paradigme gube na uverljivosti. Zakon enantiodromije neumoljivo će, srazmerno broju osvešćenih pojedinaca (povezanih zahvaljujući vrlinama visoke tehnologije), inicirati rušenje realnih socio-materijalnih tvorbi nastalih na bazi prevaziđenih konstrukata.

​

            Kada i kako će se to dogoditi, ne može se pretpostaviti, jer se projicirana budućnost za sada odvija na ne-materijalnom i nevidljivom nivou formiranja novog morfičkog polja, nastalog od kreativnih ideja dela evoluiranog čovečanstva. Nadam se da ova devastirajuća kriza predstavlja jednu kockicu u mozaiku kolektivnog buđenja kritične mase ljudi u borbi za regeneraciju humanizma i ljudskog dostojanstva, te obnavljanje harmonijske koegzistencije sa biosferom i kosmičkim okeanom koji nam je autentični i iskonski dom.

 

(Beograd, 14. 4. 2020)